Владика Качавенда служио са руским патријархом Кирилом !

Новинари кажу да није вијест кад пас уједе човјека, него кад човјек  уједе пса. Никада нисам могла да разумијем зашто су људима најдраже шок вијести, оне од којих се диже адреналин, па и онда кад су најблаже речено  невјероватне. Једну такву вијест ¸је ових дана Српском православном црквом тихо проширио један путник ходочасник са Turkish Airlines-овог лета Москва-Истанбул-Сарајево. Вијест је  толико је невјероватна да ју је било тешко прихватити као вјеродостојну све док нам није показао  доказе у облику неколико фотографија  и једног видео  снимка. Наиме, на литургији, коју је у Москви водио руски Патријарх Кирил, учествовао је  и пензионисани владика Василије Качавенда!
Из федералног угла гледано, о владики је изграђена слика особе која је у рату благосиљала убице и која је блудничила са дјецом и младићима. Уз напомену да се овај текст не бави ратом већ само блудним радњама, сасвим је логично питати се  како то да је патријарх Кирил игнорисао његову кривицу? Зар се није бојао да  компромитује своје патријаршијско достојанство  јер је у своју близину довео  особу о којој влада тако негативно мишљење? Зато ћемо анализирати колико је црна слика о владики Василију заиста тачна јер  патријарх Кирил сигурно себи не би дозволио да бивши бијељинско-тузлански владика на литургији саслужује као трећи до њега, што је знак великог уважавања. Фактички, скандал са владиком Василијем је почео 2012 године са намонтираним фотографијама и видео снимцима од 01: 17 минута, а завршава се 2023 године са  аутентичним фотографијама и видео снимком  од 130 минута. Захваљујући том Богослужењу,  ми ћемо сада  имати прилику да по први пут читамо  информације  које наши  медији никада нису смјели  да објаве.
Заплијена порно снимака:
Кад је 18.04. 2013 године МУП Града Београда од јеромонаха Николаја Стаматовића заплијенио CD са наводним порно видео снимцима  владике Василија, C.Ј., која жели да остане анонимна, је звала тадашњег начелника крим службе Драгишу Ремовића. Он је том приликом рекао да владике нема ни на једном компромитујућем снимку, „нема ништа од тога, ми смо све пажљиво прегледали, једноставно га нема". Затим се владикина канцеларија  мејлом на меморандуму епархије зворничко-тузланске обратила београдском МУП-у и замолила да  се писмено потврди да владике заиста нема на тим снимцима. Београдска полиција је изјавила да је за такве писмене изјаве надлежан Републички МУП чији министар је тада био Ивица Дачић. Владикина канцеларија је упутила мејл одјељењу за односе са јавношћу Републичког МУП-а, који је ово одјељење као лоптицу вратило назад на београдски МУП. Заиста нисам видјела разлог да се објективни налаз не стави на папир, поготово јер је био резултат детаљног прегледа снимака. Углавном, због ове пинг-понг игрице на релацији републички МУП - градски МУП, владика Василије никад није добио писану потврду о томе да га нема на заплијењеном ЦД-у.
Београдска полиција је C.Ј. сасвим исправно сматрала физичким лицем без званичних овлаштења и од њих ништа није могла добити. Зато се  обратила  једној особи из Патријаршије  како би добила  копију снимака које је бијељински адвокат Д.Томић приказао  члановима Св. Синода на састанку који је био уприличен за ту прилику, јер је C.Ј. жељела  видјети шта на њима има. C.Ј. се тој особи   не сјећа имена, али се добро сјећа лика и препознала би га кад би га опет видјела. Дакле, C.Ј. је тражила  копије  на основу Закона о слободи приступа информацијама, али јој је тај  господин рекао да Патријаршија нема копије тих снимака, да су на састанку показани, али да их је адвокат након приказивања ставио у своју ташну и однио са собом. (?!)
Мишљење стручњака:
C.Ј. је америчкој компанији „Аdobe Systems" за консултације са експертима ове компаније око фотографије пољупца Владике Василија и Александра Рељића која је објављена на насловној страни магазина „Дани". 16.07.2013 америчка компанија „Аdobe Systems" је одговорила на мејл Мејл је потписао Бреди Расел ( Brady Russell ) у својству директора одјела за комуникацију са медијима ( Media Communications) и изјаснио се да није политика куће да се мијеша у конкретне случајеве. Господин Расел је сматрао да би било потребно  извршити анализу аутентичности  фотографија и видео снимака , навео да у Америци има већи број агенција које се тиме баве, препоручио једну од њих за коју је  сматрао да је једна од најбољих и дао контакт податке, име власника, адресу, број телефона и мејл адресу. Препоручени власник агенције  је одговорио да је предмет деликатан и да би било добро да се у вјештачење укључи господин Џорџ Рис (George Reis), предсједник Међународног удружења за идентификацију, која издаје међународне цертификате вјештацима из области аутентичности. Иначе, Господин Рис је 1992 године увео појам аутентичности у амерички кривични закон и објавио је неколико књига о тој теми за полицију, као и за тужиоце и судије. C.Ј. је са господином Рисом  измијенила више мејлова, од којих је најбитнији онај од 29. 07. 2013 године, у ком  је господин Рис питао да ли имамо приступ оригиналним фотографијама и видео снимцима, да ли имамо прву копију и медиј на ком је направљена та прва копија са оригинала.
У вези са испитивањем аутентичности материјала који је кружио Интернетом, треба споменути и предмет број Т 14 0 КТА 0009082 13 на Тужилаштву у Бијељини у који је 23. 08. 2015 године депонован и поднесак у ком се тражило вјештачење фотографија и видео снимака који су кружили Интернетом, а објаснили су се предмет и сврха вјештачења. Тужилац Небојша Јовановић никада није издао тужилачку наредбу за вјештачење, а тадашњи главни тужилац Новак Ковачевић, са којим је C.Ј. имала састанак у његовој канцеларији је том приликом дјеловао некако заплашено.

Амерички држављанин Дон Ебесон ( Don Ebbeson) се 27.01. 2014 године обратио писмом тадашњем патријарху Иринеју и предложио му вјештачење фотографија и видео снимака, како би се, како је написао, „опрао образ" Српске православне цркве. Донова породица је водила коријене из Лике у Хрватској, некада су се презивали Десница и он је по црквеним архивима трагао за својим сродницима на подручју бивше Југославије. Дон је C.Ј.  скенирао и послао мејлом амерички доказ о пријему његовог писма на пошти. Не могу да знам да ли је Доново писмо икада уручено патријарху Иринеју или није ,  али Патријаршија на његово писмо никада није одговорила. Можда је то писмо неко зауставио да ни не дође до патријарха Иринеја, а основ мојој сумњи је следећи.  Дон ми је послао  и поштанску повратницу, доказ да је његово писмо примио неко у Патријаршији,  на којој је видљив потпис особе која је примила розу поштанску повратницу. Након неког времена је C.Ј. ту поштанску повратницу објавила на Фејсбук профилу педијатра Драгана Ђокановића у контексту неких докторових политичких пројекција. Тај човјек, од ког је C.Ј. тражила копију  видео снимака у Патријаршији, ју је након те објаве видио у цркви Свете Петке на Калемегдану. Кад  ју је препознао, буквално је побјегао да се не би срели.
Тај потпис је исти као и на поштанској повратници од 27.04. 2013 године, када   се C.Ј. обратила патријарху и члановима Св. Синода да испитају финансијске махинације владике Григорија. У допису је био наведен и попис свих банака и свих финансијских ставки које је требало испитати. Колико ми је познато, Св. Синод никад није разматрао ово питање, па ми је било логично за помислити да то  писмо C.Ј. ни тада није  стигло до чланова Св. Синода.
Аутентичност  фотографија и видео снимака:
Снимци  које је C.Ј. могла скинути са Интернета  су приказивали владику како је сједио обучен, или је ходао из једне собе у другу а ни у једној сцени секса се није видјело нити његово лице нити присуство икакве старије особе приказане с леђа или са бока. На другом снимку је сједио сам, затим се видјела позадина, па његов зумирани потиљак на који се настављала сцена двојице момака у купатилу без владике, па сцена групног секса тих младића.
Осим што су се на видео снимцима видјели резови на мјестима гдје су у текућу траку убациване фотографије, било је уочљиво  и пребрзо смјењивање сцена, а постојале су и значајне осцилације у оштрини снимка, па је нпр. на истој фотографији Александрова фигура била оштра и јасна а владикина нејасна и са разливајућим ивицама.
Графичке интервенције на убаченим снимцима:
Обзиром да је C.Ј. информатички прилично неписмена, из већег броја  снимака је  успјела скинути само пет фотографија које су биле убачене у текући снимак. Шта су оне показивале?
Фотографија број 1
На првој фотографији се видјело да глава Александра Рељића који се грли са владиком уопште није постављена на врату већ на десном рамену, док је лијево раме неприродно широко. Владикина глава забачена уназад стоји у врло неприродном положају који мишићи врата не могу издржати, врат је састављен од једне жуте коцке, затим од површине облика банане у мало другачијој боји и од двије паралелне траке, при чему боја његовог врата уопште нема боју људске коже.
Фотографија број 2
На другој фотографији Александар има  грбу, што је у ствари његово десно раме које је вјештачки проширено, а владикина десна рука је продужена за још трећину у односу на природну величину његове руке да  би се конструисао загрљај.
Фотографија број 3
На трећој фотографији владикина уста се не виде, и изгледа као да су их велика Александрова уста прогутала. Александрова уста не стоје на средини већ на лијевој страни лица. Замишљена вертикала  од тачке носа до тачкеизнад браде одступа за отприлике 24 степена јер су поједини дијелови Александровог лица помакнути према напријед а неки према уназад.
Фотографија број  4
На четвртој фотографији Александрова глава није могла да се развуче како би се што више приближила владикиној глави па је креатор  измјена на фотографији убацио два јако свијетла круга, један изнад владикине главе а други  на његово лице како би се скренула пажња посматрача на анатомске деформације  Александрове главе. Људска кожа није у стању да направи одраз свјетла како је приказано. Александров нос недостаје, усјек испод јагодица је апсолутно неприродан а уста су развучена  по хоризонтали неколико центиметара како би се двије главе саставиле.
Фотографија број 5
На петој фотографији  Александрово лице је једнолична маса, не разазнају се образ, нос, очи  и обрве, површина лица је равна и састављена углавном од једне боје .
Услуге свјетски познатог експерта за аутентичност фотографија и видео снимака је коштао пуно и владика није имао новаца да га плати, иако је то вјештачење могло да му спаси позицију у цркви. C.Ј. је  или 07.02.2014 или 25.11. 2015 ( тренутно јој се не отвара фајл)  била на састанку са шефом канцеларије за вере  Владе Србије у палати „Србија". Имена му се више не сјећа, али је  запамтила да је био из Лазаревца. Он је том приликом узео копије фотографија које би се требале вјештачити са пропратним текстом, рекао да за њега није проблем да плати вјештачење јер та радња има јавни интерес, али да он новац не може дати физичком лицу из друге државе већ може само цркви и обећао је да ће са једним владиком разговарати о томе за два-три дана. C.Ј. никад више није чула глас од тог човјека из Лазаревца и не зна зашто није испунио своје обећање.
Духовни падови:
Кад бих ја искрено рекла своје мишљење, основни разлог зашто нисам подржала монахе који су оптуживали владику Василија је духовне природе.  Кад сам јеромонаха Николаја Стаматовића питала да му платим пут да оде у Црну Гору, у манастир Светог Василија Острошког, и да пред ћивотом  понови своју оптужбу, Николај се уплашио и није желио да иде. За оне који не знају православне обичаје , поједностављеним објашњењем би се рекло да је ћивот са моштима светитеља   мртвачки сандук гдје су положени његови  посмртни остаци. Код њега је дошао и отац Петар  П., који је на лукав начин избјегао да прихвати то путовање. У једном моменту  му се омакло :" Ах, како Свети Василије умије да кркне", у смислу да сурово казни грешника. Свети Василије је у православљу симбол правичности и уопште није нити логично нити прихватљиво да се неко ко оптужује једног владику, плаши да своју оптужбу понови пред овим светитељем. У четвороуглу „црква, монах, оптужба, Свети Василије" само грешник може да се боји, а праведник би са радошћу потрчао до овог великог Божијег угодника.
На састанку са тадашњим владиком Јоаникијем 03.02.2013 године сам поновила тај захтјев, он се питао „Ко је та Јагода Савић да нешто такво тражи", затим је рекао да се ја поигравам са светитељем и одбио мој захтјев. На једној страни сам била ја са тадашњих 14 година рада на насиљу у породици, па ми је материја сексуалног злостављања дјеце и малољетника била добро позната. Да споменем само Авдиља Р. који је за силовање кћерке добио 15 година затвора и Сулејмана Д. који је за сексулано искориштавање 14 дјечака  добио 11 година затвора. На другој страни је био владика Јоаникије који  о сексу није смио ни да размишља. Нисам могла да разумијем да један владика не дозвољава једном тужитељу да се примакне нашој највећој светињи, као  да не вјерује у Божији суд. Још је рекао да се Свети Василије никада не би јавио некој особи као што сам ја.
У духовном смислу ми је jош једна ствар јако засметала. C.Ј. је 25.03.2013 године  писала Св. Синоду и направила приговор Црквеном суду на вођење поступка и затражила вјештачење спорних видео снимака, затим да сви пријављивачи владике Василија приступе Светом Василију и да своју оптужбу понове пред ћивотом. Провјеравајући пријем, из кабинета Патријаршије су јој одговорили „Ништа не знамо за Вашу пошиљку. Најбоље да пошаљете Ваше писмо овим електронским путем".
Кад је засједавао Св. Архијерејски Сабор, састављен од свих владика, који се одржава једном годишње,  и када је на дневном реду била тачка о владики Василију, њему није било дозвољено да присуствује тој сједници. То би значило да му је, након што је узастопних 35 година Сабору присуствовао сваке године, било онемогућено да се брани пред колегама на састанку на ком се одлучује о његовој судбини, што  ја  сматрам тешком повредом људских права. Да будем искрена, мени је изгледало као да је Нечастиви свима њима тих дана затворио очи, зачепио уши и успавао савјест.
Владикина тужба за клевету:
Владика Василије је поднио тужбу за клевету против новинара Вука Бачановића због текстова објављених у магазину „Дани" од 22.08. 2014, 29. 08. 2014, 05. 09. 2014 и 12. 09. 2014 године. Тужба број 65 0 P 475237 14 је поднешена Општинском суду у Сарајеву, и у поднеску од 30.12.2014 године су за све објављене описе стављене примједбе о неизводивости радњи које је Вук Бачановић владики стављао на терет. Тако нпр., да владика није могао монаху Серафиму  напаљено да пуше за врат  јер је висинска разлика између монаха и владике толика да би владика морао да се попне на шест цигала да његова уста достигну Серафимов врат. Затим, да владика истом није могао да завлачи руку у ногавицу и да га милује по нози јер је сједио на предњем сједишту возила „Ауди" а Серафим на задњем, па би провлачење руке између два сједишта морало да се деси уз нагиб владикиног тијела према напријед, због чега његова руке није била довољно дугачка да га уопште додирне. Или, да Серафим, стојећи напољу, није могао да гледа  кроз зид од цигала и да види шта се дешава унутар просторије. Адреса магазина „Дани" која се штампала у сваком броју , Булевар Меше Селимовића 185 није постојала, и судија је од владике тражио да му достави адресу туженог ради уручења тужбе. За сва три писма са суда је у Бијељини је пријем неовлаштено потписала  нека друга особа, и она владики никад нису била уручена. Судиница је сматрала да је недостатак одговора са владикине стране  показатељ престанка интересовања за тужбу и затворила је предмет а да владика то није ни знао. Судиница је поступила по закону и три пута покушала да се омогуће претпоставке за наставак поступка. Фактички  кривица клевете Вука Бачановића није доказана јер је онемогућен поступак на коме би се доказала. Да право кажем,  рукопис је личио на женски, а тадашња игуманија манастира на Пет језера је била неписмена, па се не може сазнати ко је особа која је потписала судска писма умјесто владике.
Остале правне радње:
Други судски поступак о ком треба да будемо обавијештени је предмет број Т 14 0 КТА 0003844 11 је информација коју је од Окружном суда у Бијељини на основу приступа информацији добио бијељински адвокат Веселин Лондровић. Он је од овог суда добио одговор да је суд донио наредбу да се неће спроводити истрага по пријави коју је 16.08.2011 године поднио адвокат Д. Томић , јер произилази да не постоји кривично дјело за које се гоњење предузима по службено дужности. Пријава адвоката Томића се односила на наводне насртаје владике Василија на Бојана Јовановића, у јавности препознатљивог по качкету окренутом наопачке и ношењу монашке одоре иако је већ одавно престао бити монах. Бојан Јовановић је владики Василију 16.06.2010 године упутио извињење написано на меморандуму адвоката Томића. У извињењу је између осталог стојало „Нетачне су моје тврдње које сам приписао његовом моралном лику дотичући се његових сексуалних оријентација које је наводно према мени примјењивао. Због својих лажних тврдњи дубоко и искрено се кајем. Све то је био плод моје маште и личне душевне несређености и жеље да из свега овога извучем неку материјалну корист."
А у писму  које је Бојан упутио владики 31.07.2002 године, а које се тада налазило у архиви Епархије зворничко- тузланске је писало: „Поново вам се обраћам са молбом да моју ранију молбу за лишење свештеномонашког чина узмете у поступак и да будем лишен тог чина пошто се у тој служби нисам снашао и то је једини разлог мог напуштања свештеномонашке службе."
Трећи поступак се водио на Окружном тужилаштву Источно Сарајево, подручна канцеларија Власеница, а број предмета је био Т 17 2 КТА 000543 11. Ово тужилаштво је донијело одлуку да не постоји основ сумње да је почињено кривично дјело за које се гони по службеној дужности, већ се радило о самоубиству Милића Блажановића.
Пријава силовања:
Владика Василије је 2008 године имао и тужбу за силовање  дјевојке Е. Д. у рату, коју је по њеној тужби најприје покрстио па одмах наког крштења силовао. Та дјевојка је била заштићени свједок број 2 Тужилаштва БиХ и владика се у том судском  поступку  прво појавио а онда су га без икаквог објашњења  уклонили. Касније се у судском спису  нашла и фотографије са крштења на којима је Е.Д. имала осмјех од увета до увета и без икаквог трага преживљене трауме. Након тога је нађен и њен захтјев црквеној општини да јој се изда крштеница, па се установило и да је крштена 1996 године, кад се рат већ завршио јер се хтјела удати за једног православца и отићи са њим у Чикаго. У истом захтјеву је као мјесто крштења наведен потпуно други град а не Бијељина и да је та оптужба и по времену и по мјесту догађања била лажна.
И, да се вратимо патријарху Кирилу. Само велики духовници имају моћ да разликују прави кукољ на  струку жита од кукоља који је вјештачки направљен. И само такви велики имају снаге  издићи се изнад владајућег мишљења и имати своје властито. Ех, кад би и ми имали таквог !